Kao nekad u Kvartaru

Iskopala sam rupu. Veeeliku rupu. Neki bi se čak usudili nazvati je bunarom, iako vode nema. Ja ni ne tražim vodu. Ja samo tražim dublju rupu. Stala sam na ivicu svoje tvorevine, i bila razočarana. I dalje je plitka. Želim rupu bez kraja, želim jednu veliku duboku rupu da „se zakopam“. Treba mi rupa da padnem a da nikada ne padnem. Treba mi rupa da me vetar dune, da vrisnem najjace u životu, i da tome bude kraj. Želim da padam dovoljno dugo da poželim da padnem. Želim da padam dovoljno dugo da žalim što sam pala.Želim da padam dovoljno dugo da mogu rukama grabiti ka nebu, koje je u svakom treptaju sve manje dok ga ne pojede mrak. Dok ga ne pojede dubina. Želim ući, ne, želim proći kroz majčicu zemlju. Želim padati dok ne padnem kroz vreme do trenutka pre nego što sam pala, čak sekundu pre nego što poželim da padnem.
Tek onda shvatih, da je prošlo oko 3 sata, od kad sam jednom veoma pala. And then comes the vapor